Integrativna medicina spaja metode klasične i komplementarne medicine pružajući nam tako mogućnost da kombinujemo najbolje iz oba domena i na taj način omogućava pacijentima sveobuhvatni pristup zdravlju, kako u očuvanju zdravlja tako i u dijagnostici i lečenju bolesti. Ona podrazumeva jedan holistički pristup čoveku u okviru koga se ljudsko biće posmatra kao neraskidiva celina tela, uma i duha koja je u neprekidnoj interakciji sa prirodnom i socijalnom sredinom u kojoj zivi. Upravo takav holistički pristup definiše integrativnu medicinu, njene ciljeve i principe.
Cilj je da se objedine sve metode lečenja koje imaju efekta što pruža najkvalitetniji način lečenja i poboljšanja opšteg stanja organizma, pri čemu pacijent aktivno učestvuje i uči kako da sačuva svoje zdravlje i predupredi nastanak bolesti.
Osnovni princip integrativne medicine je lečenje uzroka poremećaja zdravlja, a ne samo njegovih posledica koje se manifestuju kao niz simptoma ili bolesti. Uzroci se pronalaze u međusobno zavisnom sistemu povezanosti čovekove telesne fiziologije sa psiho-emocionalnim aktivnostima, čovekovim okruženjem, ishranom, načinom života itd. Na ovaj način leči se čovek u celosti, a ne samo bolest. Pogled na zdravlje i bolest jedne osobe je potpuno individualan i uvek uključuje posmatranje ravnoteže između date osobe i okolnosti i uslova u kojima živi.
Lekar integrativne medicine primenjuje komplementarne metode kada zaključi da ponuđene metode konvencionalne medicine ne nude datom pacijentu optimalna rešenja u lečenju i postizanju boljeg opšteg zdravstvenog stanja ili su određene terapijske procedure praćene brojnim neželjenim efektima koji se mogu umanjiti ili eliminisati primenom komplementarnih metoda. Sam naziv “komplementarne” govori da je reč o dodatnim metodama koje se ne nalaze u okvirima klasične medicine, već joj se pridružuju i upotpunjuju je čineći jedan širok i objedinjen arsenal dijagnostičkih i terapijskih mogućnosti. Dakle ne postoji više različlitih medicina, već samo jedna, a koje metode koristi u drugom je planu, sve dok se postižu što bolji rezultati sa što manje neželjenih dejstava. Pri tome medicinska praksa mora uvek biti zasnovana na dobrim naučnim metodama i dokazima, pa tako integrativna medicina ima naučnu podlogu i dokaze za sve komplementarne metode koje primenjuje u svakodnevnoj medicinskoj praksi.
Integrativna medicina pruža pacijentu više vremena, pažnje i jedan širi pristup lečenju. Kroz razgovor sa lekarom o dopunskim metodama stiče se uvid i saznanje koje metode zaista mogu da pomognu, koje su beskorisne, a koje možda čak i štetne po organizam. Stiče se uvid koji sve faktori utiču na zdravlje, opšte stanje organizma i bolest, uključujući sem tela i um, duh, način života, društvenu i prirodnu sredinu. Kada god je moguće traži se rešenje prirodnim metodama i ishranom, a ukoliko to ne daje rezultate, uvode se lekovi i ostale invazivnije metode.
Suštinu integrativnog pristupa pacijentu ne čini samo koncept lečenja već jedan širi koncept promocije zdravlja i prevencije bolesti kao i opšte poboljšanje kvaliteta života u svim životnim aspektima.
